ИСТОРИЈАТ СПОРТСКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ У ВОЈВОДИНИ

Још једна од уобичајених туристичких посета Софији и у пролазу булеваром Толбухина, поздрав старим пријатељу из Бугарског туристичког савеза, другу Котеву, донеће лета 1969. године историјску прекретницу у развоју оријентационог спорта у Војводини и Србији. Тог посетиоца, легендарног војвођанског планинарства, истраживача и новинара, друг Котев ће одвести на краћи излет у Велин град где се одржавало оријентационо стизаније социјалистичких земаља под називом Дружба и мир. Наш посетиоц заједно са репрезантавтицима Совјетског савеза, Источне Немачке, Чекословачке, Пољске, Румуније, Мађарске и Бугарске, кренуће на тренинг са неком чудном и немом картом, размере 1:10000 да потражи коју црвено белу призму. Тај знатижељни путник небеских висина, али и заљубљеник у карту и бусолу, нико други до, препознаћете Радивој Ковачевић Фрајлих. Први часови кретања, како ми је приповедао Радивој, ратне 99те беху као у кошмару који те задеси након лудих сремских ноћи. Стално би одлазио негде даље од тражене контроле, па се враћао, па опет мало боље загледао у ту мутаву карту која и поред мноштва цртица, изохипси, рупа ама баш ништа није казивала. Није нас прослављени ас навикао да контрола и контролор нису лепо постављени код Перине пећине, а може мало и пред сам улаз па да они сто ређје дођу у Фрушку и да је мимоиђу. Или лепо, на коти 303, па на Јегеровом извору или код кућице на Вилиној водици или ту, у кестеновима поред Ваге. Ту је Радивој схватио колико нас још увек планинарске гојзерице у којима смо се такмичили у оријентацији по брдима успоравају, колико су нам ноге тешке да кренемо трасом којом су Скандинавци а за њима и многи други у свету, одавно посли. На том такмицењу у Бугарској, указао му се један нови хоризонт и искрсло једно ново питање: зашто не бисмо и ми тако могли?. Зар не бисмо и ми у нашем систему екипног такмичења да у екипи од три члана организујемо и појединачно такмичење па бисмо заправо у екипи имали три вође три одлична знанца оријентације.
Исте године, већ сјесени, пристиже на адресу ПССВ позив за оријентационо такмицење у Бугарској поводом прославе велике октобарске револуције, под називом Куп Победе. На пут полазе Ђорђе Вуковић, врсни вођа екипа Стражилова из Ср. Карловаца и Академика из Н. Сада са своја два члана: Пекановић Фрањом и Затезалом Предрагом, са тренером и вођом пута Радивојем Ковачевићем. У том возу за Софију, Рада је морао да одржи и један скраћени курс из топографије још неискусном трећем члану (пратиоцу) екипе, а активном средње пругашу Војводине, Предрагу Затезалу. Интезивни курс из оријентације се одиграва под замраченим прозорима купеа другог разреда Балкан експрес а, јер се наша застарела педесетица и нова специјална спортска десетица морала скривати од државних органа чији прописи нису дозволили ни изношење ни уношење било каквог картографског материјала, сем туристичких и ауто карти. Први наступ наших оријентираца на појединачном нордијском такмичењу није прошао са трофејом у виду фењера...Ђорђе, изванредно кондиционо спреман и луцидан мајстор у тумачењу сваке изохипсе се пласирао на 11. место и као најбољи страни такмичар освојио велики пехар који и данас краси његову богату колекцију спортских трофеја. Већ следеће године у бугарском граду Варни, на обали Црнога мора обрео се Ђорђе Вуковић уз спонзорство удружења ловаца и риболоваца из Ср. Карловаца на незваничном појединачном и штафетном првенству Европе у оријентацији. Није имао времена за уживање на златним пјасцима него је на тренинзима са чехословачким репрезентативцима прикупљао нова знања у тактици и техници нордијске оријентације. Од 76 такмицара из 43 европске земље у најјачој такмичарској категорији М21Е, Ђорђе осваја 21. место. Већ за два дана у најатрактивнијем делу првенства, у трци штафета, започиње велика Ђорђетова драма. Резервни такмичари који нису наступили у првим репрезентативним поставама својих штафета, саставиће комбиноване штафете. Запажен својим резултатом на појединачној трци, Ђорђе се налази у постави са Чехом и Данцем. Данац као прва постава изванредно трчи и боље од својих другова из националне штафете и стиже на циљ први, предајући са те позиције штафету Чеху. Чех ће нешто слабије трчати и трећем члану Ђорђу Вуковићу предати палицу тек са седмом месту. На прву контролу, Ђорђе стиже сам, верујући да је велика група тркача, што је само неколико минута пре њега кренула, већ одмакла. Но контролор са радошћу саопштава Батко ктерисем. Неверујући Ђорђе узима од контролора списак такмичара и утврђује да је заиста стигао први. Трку наставља у великом стилу не препуштајући почетно војство све до предпоследње и до последње контроле, смештене тик уз циљ са кога је допрла музика и глас спикера. Одлучује се за варијанту проласка кроз густиш уместо заобилазницом око њега која је била четири пута дужа, рачунајући да ће у овој тамно зеленој зони пронаћи неки козији пролаз, какве је код нас налазио, скратити пут и осигурати победу. Нажалост од тајног тунела није било ништа и уз велике муке, кроз трње премошћава ову деоницу. И поред ове одисеје по шипражју, његова челна позиција се померила само за два места у односу на водећег совјета и другог чехословака. Али малери се настављају. На циљној деоници, где се у самом финишу трке ретко дешавају драме које виђамо на атлетским стазама, резигнираног Вуковића пристиже репрезентативац Мађарске. И поред громког навијања присутне публике Гунди, Гунди, Гунди.. јер је Ђорђе по изгледу личио на тада најпопуларнијег бугарског фудбалера Георгија Аспарухова Гундија, мађар је на линији циља био за патику бољи.