Masarikova 25, 21000 Novi Sad, Srbija/Serbia   |   e-mail: planinarivojvodine@gmail.com   |   ph/fax:++381216572063
O IZGRADNJI VEŠTAČKIH STENA U SUBOTICI

Dakle, pricam o nastanku vestackih stena i pocecima sportskog penjanja u Subotici. Secam se da smo o potrebi izgradnje vestackih stena u Vojvodini razgovarali prvi put zvanicno na Zboru alpinista PS Vojvodine 1999. godine, kada sam i preuzeo posao predsednika Komisije za alpinizam PSV. Tada je receno, a ja se u ta izlaganja nisam mnogo mesao jer se nisam smatrao dovoljno kvalifikovanim, da su vestacke stene potrebne, ali i previse skupe te da njihovu izgradnju treba ostaviti za bolja vremena iako je prva vestacka stena u Vojvodini postavljena na Carskoj bari 1997. godine. Tada sam rekao i sada smatram da su vestacke stene jedini nacin da alpinisti u Vojvodini odrzavaju penjacku kondiciju, da odrzavaju formu i da na penjacka podrucja (koja su nama daleko) odlaze koliko - toliko upenjani. Bez treninga na vestackoj steni alpinisti u Vojvodini koji na penjacka podrucja odlaze nekoliko puta godisnje sebe svode na ljubitelje alpinizma. Mislim da sam stvari prelomio u leto 2000. godine kada sam ucestvovao u medjunarodnoj ekspediciji na Ararat u Turskoj. Tamo kraj Dogubajazita na krajnjem istoku Turske, nedaleko od granice sa Iranom nalazi se auto-kamp za putnike namernike koji iz Turske putuju za Iran. Slucajno smo svratili u kamp i tamo zatekli grupu penjaca iz Velike Britanije koji su dosli da se veru po okolnim brdima. Stvar je u tome da su oni tamo dosli autobusomcija je zadnja strana , kao i bokovi bila uredjena kao vestacka stena. U dokolici i mi smo probali da se penjemo, i tu smo se inficirali. Shvatio sam da je to vise stvar volje nego posedovanja gomile para. Po povratku u Suboticu poco sam prikupljati informacije, fotografije, sastavili smo tim koji je sposoban da svojim rukama odradi zanatske poslove i poceli smo... Od skola u kojima radim sam dobio stare skolske table, razvalio sam svoju deciju sobu, a dve stotine hvatista (oprimke) nam je napravio Igor Krcalic (stolar, pravi majstor) u skolskoj radionici Politehnicke skole od komada parene bukovine, hrastovine i slicnog materijala. Priloge u srafovima, metalnom profilu i farbi smo prikupili od clanova kluba. Organizovao sam nekoliko planinarskih akcija ciji je prihod usmeren na kupovinu onoga sto nije moglo biti prikupljeno od sponzora i prionuli smo na posao. Glavni izvodjac radova je bio dipl. ing. DJordje Krnajski u cijoj radionici je odradjen najveci deo posla oko izgradnje stene. Tako su od jeseni 2000. godine radovi polako odmicali sve do proleca 2001. kada je stena i zavrsena. Naravno da je sve to moglo i znatno brze da se obavi, ali je nedostatak sredstava i iskustva usporavao posao. Sve nam je bilo problem u takvom pionirskom poslu o kom nismo znali gotovo nista. Resavali smo problem po problem, od velicine i oblika hvatista, stepena njihove obrade, izbora srafova, nacina njihovog fiksiranja za tablu, nacina osiguranja, sistema montaze i tako redom , svaki naredni korak je bio rezultat visestrukog preispitivanja usled cega je posao odmicao, iz sadasnjeg ugla gledano, sporo. Prvi put smo montirali vestacku stenu na skeli u dvoristu nekadasnjeg Doma za nezbrinutu decu u Kertvarosu. To je bila proba, to u travu obraslo dvoriste smo izabrali jer se nalazi nedaleko od radionice DJordja Krnajskog. Bilo je to u aprilu 2001. Nedugo zatim smo je , za Dan izazova u maju mesecu montirali, opet na skelu, ispred suboticke gradske kuce, gde je bila svega tri dana, ali je privukla veliku paznju gradjana. Za ta tri dana na stenu se penjalo oko 530 gradjana, mnogi i po vise puta. Pun pogodak. Zatim smo je premestili na obalu Palickog jezera, povodom nekog omladinskog festivala, a u julu mesecu je kamionom odneta u Sentu, opet na neki omladinski festival gde smo na njoj organizovali i prvo revijalno takmicenje. Stena je siroka oko 2,5 metara i visoka sedam. Bila je nagnuta prema penjacu, ugao se mogao podesavati, mi smo ga najcesce namestali na oko 10 stepeni. Njen reljef nije sasvim jednostavan, u gornjem levom uglu ima je previsni istureni deo. Tada je bila obojena u crveno i sva hvatista su bila drvena. Tek kasnije smo hvatista poceli premazivati poliesterskim smolama pomesanim sa kvarcnim peskom, da bi sto je vise moguce podsecala na ona kupovna. Tri godine posle, ovakva hvatista su vec skoro potpuno zamenjena onim pravim, potpuno poliesterskim, za koja tvrde da su bolja. Prve treninge i takmicenja smo pravili isto kao sto smo pravili i stene: kao potpuni autsajderi. Umesto patika za penjanje koristili smo kineske patike sa pijace, umesto magnezijuma kredu, nismo znali pravilno ni da se zagrejemo za specificne napore i pokrete pri penjanju, a propozicije takmicenja su bila blago receno proizvoljna. Ipak se radilo sa mnogo radosti i optimizma. Jesen 2001. smo iskoristili za montazu ove stene u Hali sportova. Bilo je i ovde razlicitih ideja, na primer da se stena smesti u neku srednju skolu (gimnaziju ili hemijsko-tehnolisku), zatim u sportski centar u Harambasicevoj ulici, na zid Jadran bioskopa, ali je na kraju izabrano ovo resenje uz pomoc i razumevanje opstinskog ministra za sport Modesta Dulica kojem dugujem zahvalnost za razumevanje i podrsku. Direktor Hale Varga Atila nam je odredio lokaciju u hali, i nakon mnogo setnje i ispisanih molbi montaza je zavrsena u novembru mesecu. Ta prva vestacka stena je jos uvek na istom mestu. Naredna 2002. godina je prosla u doradi postojece stene sa bocnom tablama, prosirili smo stenu na taj nacin sto smo iskoristili betonski zid levo od stene i na njega montirali veliki broj hvatista i osiguravaliste. Na taj nacin smo dobili , pored dve staze koje postoje na drvenoj steni , jos jednu stazu po vertikalnom zidu visokom skoro sedam metara. Ova staza se pokazala dobra za pocetnike, a odmah do nje je napravljena staza na zidu visine 3,5 metara, a sirine 4 metra koja sluzi za prve penjacke poduhvate najmladjih penjaca, a isto tako i za zagrevanje iskusnijih. Sa te tri (cetiri) staze pristupili smo organizovanju takmicenja u jesen 2002. Tada su odrzana dva takmicenja ( u oktobru i decembru) na koja su dosli takmicari iz drugih gradova u kojima se ovaj sport u medjuvremenu poceo razvijati. Uspesi takmicara se nisu dugo cekali, vec 2003. su mladi penjaci iz naseg kluba poceli osvajati medalje. Na takmicenju u Beogradu je Besedes Kristijan bio prvi, na takmicenju u Nisu Tot Atila i Besedes Kristijan osvajaju dva druga mesta na Balkanskom kupu, Na takmicenju u Grckoj, u S olunu Tot Atila postize nas najveci uspeh osvajajuci drugo mesto u svojoj starosnoj grupi. Na takmicenju u novembru u Subotici je prvi Besedes Kristijan. Te godine se vrse pripreme za izgradnju nove vestacke stene, koja je izgradjena u leto 2003. godine. I njenu izgradnju prate brojne komplikacije, dva puta smo je montirali pa zatim skidali da bi sve proradilo kako treba. Opremljena je poliesterskim hvatistima i najvise se koristi kao bolder. Duzina staze je 7 metara, sirina je 2,2 metra , a nagib stene je promenljiv, mada se najvise koristi pod uglom od 48 stepeni u odnosu na vertikalu. Pr tom nagibu visina stene je oko 5 metara , zato se najvise koristi kao bolder. Treba naglasiti da smo za izgradnju i prosirenje prve vestacke stene potosili nula (0) dinara od sponzora, dok je za izgradnju druge utoseno citavih 50 000 dinara koje nam je za ovu svrhu dodelila Opstina Subotica. Narocitu zahvalnost dugujemo kompaniji Bratstvo koja nas je sponzorisala tablama (vagonkama). Treca vestacka stena PK Spartak izgradjena je tokom proleca 2006. godine i montirana u fiskulturnoj sali Politehnicke skole. U tri maha je nadogradjena, prvo je dodat montazni plafon, zatim je dodato prositrenje sa njene desne strane,a zatim i piramida koja je konfiguraciju ucinila slozenijom. Ovaj bolder ima povrsinu od 28 m2 . Na njemu je odrzano vise revijalnih i pokrajinskih liga takmicenja u bolderingu. Izgradnja ovog boldera bio je uspesan pokusaj da se sportsko penjanje uvede medju skolsku omladinu. Na njemu u istom trenutku ne moze penjati vise od tri penjaca. U novembru i decembru 2006. u dvoristu autoradionice Tehnicke skole u Harambasicevoj 5 na spoljni zid fiskulturne sale Mladosti, sa kojom je tada raspolagao Aikido klub, postavljena je vestacka stena koja je prvobitno izgradjena 2003. g. u Hali sportova, a zatim iz nje izmestena 2005. godine. Sa druge strane zida, u sali, postavljena je nasa prva vestacka stena koja je takodje izmestena iz Hale sportova 2005. godine. Te dve vestacke stene se za treninge povremeno koriste sve do jeseni 2009. g. kada pisem ovaj clanak. Naredne 2007. godine u PK Spartak osnovana je sportsko-penjacka sekcija, na taj nacin je PK Spartak postao verovatno jedinstven u Srbiji po tome sto u svojoj organizaciji ravnopravno neguje sve planinarske discipline. Za potrebe takmicenja i revijalne svrhe 2007. je izgradjen mali mobilni bolder dimenzija 2 x 4 m . Izmedju 2007. i 2009. g. uglavnom se nalazio se u sali Mladosti (Aikido kluba), a u decembru 2010. je smesten u OS Majsanski put kao dopuna postojecem bolderu. Bolder u podrumskoj prostoriji kluba na adresi Park Ferenca Rajhla 11 prvi put je izgradjen pomocu skele PSSV i tabli pokrajinske stene 2007. godine. Bolder je bio u upotrebi jednu sezonu , a zatim je demontitran. Zbog skucenog prostora sluzio je za dopunu treninga u Politehnickoj skoli, i na njemu nije moglo penjati vise od dva penjaca u istom trenutku. Naredne 2008. godine je tokom jeseni u istoj prostoriji ponovo uredjen bolder , ovaj put bez skele i tabli, hvatista su postavljena direktno na zid prostorije. Bio je u funkciji sve do otvaranja boldera u OS Majsanski put, kada su hvatista skinuta zbog potreba nove stene. Bolder u osnovnoj skoli Majsanski put gradjen je od sredine 2008. do novembra 2009. godine. Nakon izrade projekta radovima se pristupilo u decembru 2008. Bolder je u upotrebu uveden u maju 2009. Do kraja je zavrsen je tek u novembru 2009. kada je i odrzano prvo seniorsko liga takmicenje na ovom bolderu i u Subotici. Takmicenje je nosilo ime Memorijal Drena Mandica. Bolder ima povrsinu nesto vecu od 95 m kvadratna i u ovom trenutku, pocetkom 2010. godine jedan je od najboljih u Srbiji. Jos uvek na njemu postoje mogucnosti prosirenja. Zahvaljujuci ovom bolderu uslovi za takmicenja i treninge su u Subotici izjednaceni sa onima u Beogradu i Novom Sadu. I nasi takmicari ponovo postizu zapazene rezultate: Oleg Petrekanovic i Ilija Tomic su 2009. godine bili prvaci Srbije u svojim kategorijama, jos nekoliko penjaca ne zaostaju za njima, ali je navodjenje tih rezultata posebna prica. Od tih pionirskih poduhvata koje smo preduzeli gonjeni cistim entuzijazmom do danas nije proslo tako mnogo vremena, ali se izdogadjalo puno toga. Naveo sam samo, po meni, najznacajnije dogadjaje i imena, da se bar oni ne zaborave. O izgradnji vestacke stene za PS Vojvodine ovde nisam pisao, mada su tu vestacku stenu gotovo u potpunosti izgradili i clanovi PK Spartak. Sportsko penjanje je mlad i dinamican sport koji je u Beogradu, Novom Sadu, Kikindi, Nisu i valjda jos po negde doziveo buran razvoj. Za nekoliko godina smo presli put od potpunih pocetnika do situacije kada u Subotici imamo dve vestacke stene i dva boldera na cetiri lokacije i preko dvadeset aktivnih clanova penjacke sekcije. Mladi dolaze i odlaze, ostaje potreba da se ovoj prekrasnoj ravnici penjanjem na bundevu da treca dimenzija. Mislim da vestacku stenu u Vojvodini mora izgraditi svaki klub koji zeli negovati vrhunski vid planinarstva, koji zeli privuci mlade u clanstvo kluba.

image image image image image image